Dragi moji,
Koliko puta ste sebe zatekli u mislima: „Lako je njoj/njemu.“
Čuli ste za nečiji uspeh i odmah pomislili da je toj osobi bilo lakše, jer je imala nešto što vi nemate.
Verovala sam i ja u te priče. Sve dok nisam krenula na put koji je promenio sve – put na kojem sam naučila da ništa što vredi nije lako, ali je i te kako moguće.
I zato, pre nego što nastavim priču o svom životu, želim da vas pozovem da se za trenutak zaustavite i zapitate:
Šta vas zaista sprečava da krenete za svojim snovima?
Ako je odgovor uverenje da je nekom drugom bilo lakše, dozvolite mi da vas razuverim. Ovo je priča o tome kako ništa nisam imala, a stvarala sam sve.
Da li je zaista bilo lako?
Kada je moj sin Lav imao samo osam meseci, angažovala sam dadilju koja ga je čuvala puno radno vreme. Znam da sada mislite: „Lako je njoj, mogla je da priušti pomoć.“
Ali znate li da sam tada donosila najteže odluke u životu? Birala sam između straha i vere u bolje sutra. Nisam više bila sama i shvatila sam da je moj zadatak da napredujem u poslu, da zarađujem i obezbedim detetu i sebi sve što nam je neophodno.
Lako je kada neko gleda sa strane.
Da bih stigla do mesta gde sam danas, prošla sam kroz godine teškog rada, učenja, usavršavanja, odricanja i bezbroj izazova. Iza svakog osmeha i svakog uspeha, kriju se neprospavane noći, dani ispunjeni sumnjama i trenuci kada sam se pitala da li sam dovoljno dobra majka i da li ću sina izvesti na pravi put.
Nisam imala luksuz da stojim u mestu.
Bila sam samohrana majka sa ogromnim snovima, ali i sa odgovornošću većom od svemira. Prodaja osiguranja i rad u korporaciji postali su moj svakodnevni izazov. Priznajem da nisam obožavala taj posao, ali sam ga radila najbolje što mogu, kao i svaki do tada. Sve što sam postigla bilo je zahvaljujući upornosti, posvećenosti i tome što sam bila izuzetno vredna. Ništa mi nije došlo preko noći, ništa nije bilo lako, ali nisam čekala da se prilike dese – stvarala sam ih. Bez obzira na to da li se radilo o dizajnu, adminsitraciji, prodaji osiguranja ili o restoranu na Malti – svaki posao radila sam najbolje što sam mogla. Vrlo disciplinovano, ljudski i sa najboljim mogućim kvalitetom. Zbog toga se činilo da meni sve ide lako, a u stvari sam ulagala veilki trud da bih postigla rezultate.
Znala sam šta ne želim.
Ako mislite da sam oduvek imala jasnu viziju svog života, razuveriću vas u to. Bila sam izgubljena, kao i mnogi od vas. Da budem iskrena, nisam volela posao u korporaciji. Ali poslušno sam sledila mamine savete – verovala sam da ona zna šta je najbolje za mene. Nisam imala snage da joj se suprotstavim, niti hrabrosti da pratim svoje srce. U momentima kada sam gubila motivaciju, pokretala me je odgovornost prema sinu. Jedino pitanje koje sam sebi postavljala bilo je: „Šta sada treba da uradim da bih ostvarila ili postigla nešto što je neophodno?“
I svaki put kada bih odgovorila na to pitanje, rešavala sam problem. Tako je bilo iz dana u dan.
U meni je polako ali sigurno raslo ono što želim.
Spolja je sve delovalo savršeno – stabilna karijera, redovna plata, uspeh na poslu, jer sam prodavala polise osiguranja bolje od svih drugih kolega.
Ali unutra… u meni se odvijala revolucija.
Niko nije znao da sam od 2007. godine učila, čitala knjige, pohađala edukacije iz oblasti ličnog razvoja. Naravno, zahvaljujući svim mojim maskama, ljudi nisu videli koliko sam puta sumnjala u sebe. Ali nisam dozvolila da me te sumnje zaustave u nameri da promenim život kojim sam bila nezadovoljna.
Ono što su ljudi zvali srećom bila je zapravo moja odlučnost.
Nisam imala sve. Ali imala sam veru u snove. Osećala sam da je put ličnog razvoja za mene onaj pravi. Nisam odustajala od edukacija koje su nekada bile veoma skupe.
Često mi se danas na društvenim mrežama jave žene sa rečima: „Lako je tebi, mogla si da platiš edukacije.“ Onda im ja objasnim da je moja plata u to vreme bila mala, ali je želja bila velika i jaka. Bila sam spremna da uradim šta god je potrebno da ostvarim svoje snove. Prodavala sam knjige iz svoje biblioteke kako bih platila ratu. Dovodila sam nove ljude na edukacije da ostvarim popust. Štedela sam na svemu što nije bilo neophodno. Kada čovek zaista nešto želi – nađe način da to i ostvari.
Ko se kreće napred, uvek pronađe cilj.
Posle deset godina ličnog razvoja, na jednoj edukaciji, konačno sam, iz dubine duše, napisala svoj cilj: „Da budem svetski poznati terapeut, life coach i autor bestseler knjige promene.“
Dok sam to pisala, suze su mi tekle niz lice. Prvi put sam dopustila sebi da sanjam bez ograničenja. Shvatala sam da neće biti lako da to ostvarim, ali je moguće. I neće mi biti važno koliko ću puta pasti, jer ću uvek imati snage da ustanem i nastavim dalje.
Da, ja sam sada prošla više od pola svog puta i ostvarila sam mnoge lične i profesionalne ciljeve. Ali, priznajem i da je sve imalo svoju cenu. Ovde nije reč o novcu, već o odricanjima i izazovima kroz koje sam prolazila. O tome ću pisati u sledećoj priči.
Da li je vama sve lako?
Sada je vreme da se zapitate: Da li zaista verujete da je nekom drugome bilo lakše?
Iza svake priče o uspehu i o ostvarenju cilja, krije se priča o borbi, upornosti i veri u snove, čak i kada drugi misle da je sve nemoguće.
Ako ste se pronašli u ovoj priči, znajte da niste sami. Ako osećate da je vreme za promenu, ovo je vaš trenutak. Ovo je poziv da prekinete sa izgovorom „Lako je njoj“ i napišete svoju priču o uspehu.
Pišite mi svoje utiske o mojim dosadašnjim životnim pričama bez cenzure koje objavljujem. Biće ih još i znate da događaji postaju sve zanimljiviji.
Do sledeće priče na blogu, pogledajte moje programe – dostupni su još kratko sa popustom od 50%.
Uskoro ih gasim i više neće ih više biti u ovom obliku.
Lako može biti i vama, ali samo kada u sebi pronađete ono što vam je teško!