Dragi moji,
Uvodim vas u deo svog života kada sam odlučila da svakoga dana postajem sve ono što sam danas. Mnogima je upravo ovaj deo mog puta najzanimljiviji, jer ga ne bi bilo da nije bilo prethodnih izazova i turbulencija o kojima sam vam već pisala. Dakle, sada se integriše sva moja energija iz preduzetništva, korporacijskog života i ličnih promena sa energijom koja se u meni taložila više od deset godina, tokom rada na sebi. Drugi nisu bili svesni unutrašnjih promena koje su se u meni dešavale, ali one su bile moja hrana. Da nije bilo njih, sigurna sam da ne bih mogla sama da prođem kroz teške periode svog života.
Cilj je bio definisan – na meni je bilo da ga ostvarim.
U prethodnom tekstu pisala sam vam o cilju koji sam definisala na NLP edukaciji – da postanem svetski poznata terapeutkinja, coach i autorka bestseler knjige o promeni.
Obelodanila sam taj cilj pre svega sebi, a zatim i ljudima sa kojima sam pohađala edukacije, kao i svojoj mentorki. Moj sledeći zadatak bio je da preduzmem niz akcija kojima ću svoju ideju, odnosno cilj, pretočiti u stvarnost. Znala sam da je put preda mnom dug, ali i da me vodi do mesta na kojem sam oduvek želela da budem.
Šta mislite – šta sam prvo uradila kada sam shvatila da imam cilj?
Sećate li se pitanja koje sebi postavljam kad želim da rešim problem i krenem napred?
Pošto sam žena od zadatka i znala sam šta želim, jedino pitanje bilo je: „Šta je ono što treba da uradim?“
Usledili su spiskovi zadataka, planova, ciljeva i pobeda koje treba da ostvarim. Sve je to bilo ono što mora da se desi i ono što želim da uradim. Nešto je bilo ključno, a nešto dodatno, jer sam oduvek težila vrhunskom kvalitetu.
Na mojoj vremenskoj liniji koja me je vodila do cilja nalazile su se sve edukacije koje još uvek nisam završila. Iako sam već stekla ključna znanja, dobila sertifikate i potvrdu da sam nešto savladala, osećala sam da mi nešto nedostaje da bih mogla da počnem. Znate li zašto? Zato što sam odrasla sa osećajem da nikad nisam dovoljno dobra, da nikad nije dovoljno i da uvek treba još.
U tom trenutku, iza mene je bilo već 11 godina edukacija, seminara i terapija u oblasti ličnog razvoja, ali i dalje sebi zadajem nove zadatke jer mislim da nisam spremna.
Odlagala sam, jer sam mislila da nisam dovoljno dobra.
Momenat konkretne realizacije svog cilja mogla sam da odlažem čitavu večnost. Ovo je posebno karakteristično za ljude koji su odrasli sa kritikujućim roditeljima i određenim ranama iz detinjstva. Uvek nosimo ogromnu odgovornost i mislimo da nismo dovoljno dobri i dostojni nečega, čak i kada to zaista jesmo.
Konkretno, meni je najveći problem bio da tačno odredim kada ću preduzeti prvi konkretan korak. Pravljene su beskonačne „to-do“ liste, stalno je nešto „nedostajalo“, a ja sam odlagala ono što zaista treba da preduzmem.
Momenat kada nisam imala kud.
Pošto mi edukacija nikada nije bilo dovoljno, krenula sam na mentorski program za sve ljude kojima je potrebna podrška u ostvarenju ciljeva. U jednom trenutku, moja mentorka pitala me je kada ću konačno da napravim svoju prvu radionicu. Moji odgovori bili su: „Moram još ovo da završim, pa onda još ono…“ Što je značilo – još nekoliko godina čekanja.
Mentorka mi je rekla: „Dobro, i ti i ja znamo da to ne moraš. Već 11 godina pohađaš edukacije iz sistemskih konstelacija. Radionicu možeš da napraviš odmah.“
Nije mi dala da izbegnem pitanje dok nisam rekla datum.
Bio je to 5. decembar
U tom trenutku imala sam nešto manje od dva meseca da spremim radionicu. Obećala sam – sebi, mentorki i ljudima koji su želeli da prisustvuju. Znala sam da sada moram da ispunim svoju reč.
Imala sam osećaj kao da skačem sa litice.
U to vreme, poznati terapeut Čarls Fokner držao je sesije kod moje mentorke. Zakazala sam dve, jer sam drhtala od treme pred radionicu.
Nisam znala kako da opišem kako se ose’am, pa sam mu pokazala sliku žene koja skače sa litice u bezdan.
„Gde si ti u odnosu na radionicu?“ – pitao me je.
Pokazala sam neko mesto ispred sebe.
„Ne zamišljaj to kao skok u bezdan“, rekao je. „To je samo jedan mali korak.“
I zaista, napravila sam ga. I put do radionice više nije delovao strašno.
Srela sam se sa osobom kakva želim da budem.
Fokner mi je dao zadatak: da zamislim sebe kao uspešnog terapeuta. Videla sam lepu, moćnu, sigurnu ženu. Vodio me je da se povežem s njom i razgovaramo.
Tada sam naučila nešto dragoceno – da stalno budem u kontaktu sa svojom unutrašnjom mentorkom. Kao da uvek sedi pored mene i mogu da je pitam šta god poželim.
Šta se desilo 5. decembra?
Pripremala sam se kao da idem u rat. Išla sam na sesije, učila, pravila metarske liste zadataka. Radionica je bila besplatna – jer nisam bila sigurna u sebe. Pozvala sam prijatelje i kolege. Klijentkinja koja mi je verovala želela je da radimo proces i čak je insistirala da plati.
Kad je radionica završena, svi su mi čestitali. Rekli su da imaju utisak da ovo radim već deset godina.
Tada sam znala: spremna sam za sledeću radionicu. Ovu će ljudi platiti.
Da li ste spremni za sledeći korak?
Sledeći blog post je namenjen svima koji su krenuli, pa stali, pa se obeshrabrili.
Do tada, pogledajte detalje mojih programa koji su još kratko na popustu od 50%. Posle toga ih neće više biti – a čućete i zašto.
Pišite mi u komentaru – da li su vam zanimljive priče o mom uspehu „preko noći“?