Nastavljam priču o svom životu i iskustvima koja su me, nekada krivudavim, a nekada pravim putem, dovela do mesta na kome sam sada. Deo koji ćete pročitati izgledaće vam kao prava propast mog života. Ali jasno vam je da se to nije dogodilo. Međutim, važno mi je da znate da meni na životnom putu nisu cvetale ruže i nisam bezbrižno ubirala plodove svog rada.
Verujte mi, bilo je više trnja i kamenja nego što možete da zamislite. Ali ko zna gde bih sada bila da nisam osetila neke ubode i udarce. Možda bih i dalje preživljavala na mestu koje nije moje i čekala da se nešto desi. Da li bih bila srećna i ispunjena? Procenite sami.
Kako je napredovao posao
Biznis koji sam pokrenula, a koji se u jednom trenutku razvijao jako lepo, doneo je novu partnerku koja je na neki način unela ravnotežu u moj posao sa mamom. Došle smo do nekih granica i postavki u poslovanju.
Ali, sve što je delovalo stabilno, ubrzo je počelo da se ruši. Ekonomska kriza pogodila je baš našu oblast. A ja, koliko god da sam se trudila i radila, nisam imala jasan poslovni plan ni viziju. To je bila moja velika poslovna greška, ali i lekcija za budućnost.
Jednog dana, potpuno neočekivano, inspekcija je zakucala na vrata naše firme. Neko ih je poslao. Možete da zamislite šta se dogodilo! Činilo mi se kao da je tornado prošao kroz našu firmu. Međutim, pravo nevreme tek je dolazilo.
Apokaliptična poplava mog života
Pre nego što nastavite sa čitanjem, želim da znate: Ako mislite da se vaš svet sada ruši, verujte mi – nešto novo raste. U mom slučaju, sve što je bilo toksično i neprirodno, dolazilo je na površinu. Ja to tada nisam primećivala, ali kasnije mi je bilo kristalno jasno.
Znate kako izgleda kada vidite da smeće i prljavština isplivaju iz vode i neko treba da ih pokupi i izbaci? Upravo to se dešavalo u ovom periodu. Bilo je previše izazova i problema, ali i otkrovenja.
U našem lokalu koji je bio na tri nivoa dogodila se prava poplava. Jednog trenutka smo radili, a već sledećeg, voda iz čitave ulice počela je da ulazi u lokal. Kao u filmu! Sve se dešavalo tako brzo da nismo stigli ništa da spasemo. Na kraju, borili smo se za sopstvene živote. Zaista je izgledalo strašno i apokaliptično.
Posle toga, potpuno razumem patnju ljudi koji su prošli kroz prirodne nepogode. Ali sada shvatam – u svakom kraju leži i početak.
Voda uvek pronađe put i izlaz
Nakon poplave, mislila sam da je sve izgubljeno. Mama i ja bile smo u ogromnim dugovima i na velikom gubitku. Partnerka je izašla iz posla. Ipak, nas dve nismo odustajale. Smanjivala sam troškove, vraćala dugove, preselila posao u najmanji mogući lokal. I dok sam se grčevito držala za staro, nisam videla znakove da je vreme za novi početak.
A onda, došao je trenutak koji nikada neću zaboraviti.
Sedela sam za volanom svog automobila. To nije bio samo auto – bio je simbol moje nezavisnosti i ljubavi prema onome što sam stvarala, jer sam ga kupila od svog rada. Vozila sam prema drugom gradu, znajući da ću ga ostaviti tamo, kao poslednju ratu za dug. Dok sam vozila, suze su se slivale niz moje lice. Plakala sam za autom, za prošlošću, za svim pokušajima koji nisu uspeli.
Pustiti nešto što volimo – zar to nije jedno od najtežih iskušenja u životu? Razmislite: šta vi danas grčevito držite, a možda je vreme da pustite? Šta vam oduzima snagu i energiju, umesto da vas pokreće napred?
Pomislili biste da je ovde kraj priče. Ali nije, jer ja nisam stala dok nisam potpuno udarila glavom o zid.
Prvi udah nakon davljenja
Znala sam da nisam na pravom putu. Ali, razumete me, zar ne? Toliko sam uložila u taj posao – novac, energiju, sebe. Nisam mogla da odustanem. Zanemarivala sam sve znakove, čak i svoje zdravlje. Šest meseci sam se gušila od stresa, pričala sam o tome svom psihijatru. Pošto sam već uveliko radila na sebi, znala sam otkud to gušenje i šta mi tačno smeta. Ali, verovala sam da sam jača od svega. Ubedila sam sebe da neuspeh meni ne sme da se desi. To je bila prava ludost! Neuspeh nije kraj sveta, već samo stepenik na putu do cilja.
Na kraju sam ipak pustila. Kada sam 2010. godine zatvorila lokal i izmirila dugove, konačno sam prodisala. Počeo je novi život!
U pustinji raste najlepši cvet
Tada sam se poslovno i energetski rastala od majke. To nije bio običan rastanak – bio je to trenutak kada sam shvatila da ne možemo zajedno graditi nešto što je moje, jer to pripada samo meni. Osetila sam da moram da krenem svojim putem. Bez dovoljno novca, iznajmila sam stan i počela iznova. Ali simbolično – u tom trenutku završila se i moja najveća ljubav. Ostala sam bez svih i svega.
Šta sam mogla da uradim? Logično – da padnem u očaj i beznađe. To bi bilo najlakše. Ali ja sam birala teži put koji je svima bio neočekivan.
Sakupila sam sav novac koji sam imala i otišla u Saharu. Bila mi je potrebna upravo ona.
Kako ću živeti kada se vratim? Nemam novca, nemam posao i ne znam kome da pokucam na vrata. Da li sam napravila još jednu nepromišljenu grešku? To ćete saznati u nastavku ove serije tekstova na mom blogu.
Ono što želim da vam poručim jeste da ništa zaista ne propada. Samo ustupa mesto nečemu novom.
Ako nešto treba da ponesete iz ove priče, to je sledeće: naša snaga i sposobnost za promene veće su nego što možemo da zamislimo. Granice koje danas vidite možda nisu prave. One su samo privid, stvorene strahovima, nesigurnošću ili navikom da se držimo starog.
Svaka promena počinje prvim korakom. Moja je počela u Sahari, a vaša može početi upravo sada.
Podsećam vas da su moji programi, koji vam mogu pomoći da pronađete snagu za sopstvene promene, dostupni uz popust od 50% samo do kraja januara. Iskoristite priliku i započnite svoju novu životnu priču!